Početkom osamdesetih godina Zavodi „Crvena Zastava“ spadali su u srednje po veličini proizvođače u Evropi. Krajem 1980. godine u Zavodima je bilo zaposleno 48.164 radnika, a pored proizvodnje u sopstvenim pogonima, okupljen je širok krug kooperanata iz više od 120 opština širom Jugoslavije. Oko 150 hiljada radnika neposredno je bilo vezano za proizvodnju automobila „Zastava“ a više od 500 hiljada radilo na ovom programu.

Od 1953. godine do 1980. proizvedeno je preko 2.300.000 vozila.

Prodajno-servisna mreža je 1980. godine raspolagala sa preko 120 punktova za prodaju i oko 200 ovlašćenih servisa raspoređenih širom Jugoslavije. U svim većim centrima organizovani su odgovarajući prodajno-servisni kapaciteti u kojima je potencijalni kupac mogao izvršiti uplatu i nabavku željenog vozila. Servisna mreža je bila veoma razuđena, tako da su vlasnici mogli obaviti potrebne servisne usluge na vozilu u svom ili mestu ne daljem od 50 kilometara u proseku, što je blizu standarda i u mnogo razvijenijim zemljama.

„Zastavini“ servisi su se gradili i organizovali čak i u nekim manjim mestima gde je koncentracija vozila to opravdavala. U Jugoslaviji tada nije postojala ni približno tako brojna, dobro raspoređena i organizovana prodajno-servisna mreža, što je i razumljivo imajući u vidu da su automobili marke Zastava bili ubedljivo najbrojniji u voznom parku Jugoslavije.

„Zastavina“ servisna mreža je raspolagala sa preko 240.000 m² radioničnih kapaciteta, koji su u dobroj meri pratili intenzivni razvoj proizvodnih kapaciteta „Zastave“. Na održavanju vozila u ovlašćenim servisima angažovano je preko 14.000 radnika, koji su godišnje realizovali blizu 20.000.000 usluga. Pošto su se vozila održavala i u neovlašćenim servisima opšteg tipa i privatnim servisima, ove cifre su bile daleko veće.

Specijalizaciji kadrova koji rade na održavanju poklanjala se posebna pažnja. Kroz organizovanu obuku u školskom centru ZCZ godišnje prolazilo je preko 1.000 slušalaca. Ovi radnici su se na praktičan način obučavali za izvođenje raznih radova na vozilima, upoznavali se sa izmenama i modifikacijama, kao i novim vozilima i metodama rada.

Formirana je posebna specijalizovana radna organizacija „Zastava auto delovi“, preko koje su se obezbeđivali rezervni delovi iz sopstvene proizvodnje ZCZ, domaće kooperacije i uvoza.

Automobil koji će ceo svet upoznati pod imenom Yugo debitovao je 2. oktobra 1980. godine.

Kompaktnih dimenzija (samo 3,496 mm dugačak, 1,374 mm visok i 1,542 mm širok, sa međuosovinskim razmakom od 2,158 mm), ali prostrane unutrašnjosti, ubrzo je proglašen za jugoslovenski Automobil godine (1981.). Od samog starta potražnja je bila velika, tako da će biti proizvedene tri četvrtine miliona komada.

Lansiran je sa SOHC motorom od 903 ccm radne zapremine, koji je razvijao 45 KS pri 6.100 o/min – prema snazi je dobio i ime Yugo 45. Glava motora je od lake legure, sa ventilima postavljenim pod nagibom, sa direktnim pogonom preko bregaste osovine, koja se nalazi u bloku motora. Bregasta osovina dobija pogon pomoću lanca.

Napajanje motora obezbeđeno je preko jednogrlog karburatora i filtera za vazduh sa mogućom regulacijom protoka vazduha za leto i zimu. Napajanje karburatora vrši se pomoću mehaničke pumpe sa membranom, a pogon pumpe ostvaruje se ekscentrom na bregastoj osovini.

Sistem za hlađenje ima potpuno zatvorenu cirkulaciju tečnosti za hlađenje, bez klasičnog ventilatora sa pogonom od strane samog motora (zamenjen je elektroventilatorom).

Menjač je odvojen od motora, što je, svakako, prednost za servisiranje i trajnost (dva različita tipa podmazivanja - motorno ulje je odvojeno od ulja za menjač). Primenjeno rešenje omogućava upotrebu minimalnog broja zupčanika (a prema tome manje trenje i bolje mehaničko iskorišćenje motora). Konični spreg diferencijala je sa helikoidalnim zupcima (maksimalna uprošćenost). Grupa menjač-diferencijal smeštena je u dva odlivka od aluminijuma.

Zastava je 1981. godine proizvela 180.529 automobila, dok je 1982. napredovala do 211.372 vozila. Istovremeno je broj radnika dostigao pedeset hiljada.

Zastava je bila sponzor XIV Olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine, kada je predstavljen i Yugo 55 sa četverotaktnim motorom od 1,116 ccm radne zapremine, maksimalne snage 40.5 kW i obrtnog momenta od 77.5 Nm. Primenom već poznatog motora iz „Zastave 101“ i odgovarajućim izmenama u transmisiji, ovaj temperamentni i ekonomični automobil postao je još življi i štedljiviji. Potrošnja goriva pri optimalnim uslovima i brzini od 90 km/h iznosila je 5,9 litara na 100 km. Elektronsko paljenje osiguralo je lakše startovanje motora pri niskim temperaturama i redukokvalo potrošnju, dok su istovremeno izduvni gasovi postali čistiji.

Oba motora, od 903 ccm i 1,116 ccm, ispod haube modela Yugo 45 i 55 ukomponovana su sa četverostepenim menjačem, sa finalnim prenosnim odnosom od 3.76:1. Prvi prenosni odnos je 3.58:1; drugi 2.23:1, treći 1.45:1, četvrti 1.04:1, a „rikverc“ 3.71:1.

Ostavši dosledni svom italijanskom poreklu, ovi agregati traže visoke obrtaje i pokreću automobil iznenađujuće lako. Troše oko 5.86 ili 5.9 litara na 100 pređenih kilometara pri brzini od 90 km/h.

Yugo je konstruisan sa pogonom na prednjim točkovima, gde je kao vešanje primenjen sistem od oscilirajućih ramena, spiralnih opruga i hidrauličnih ramena, dok je zadnje izvedeno uz pomoć poprečnog lisnatog gibnja. Naravno, sva četiri točka imaju nezavisno oslanjanje.

Odabran je mešoviti kočioni sistem: disk-kočnice napred, a doboš pozadi. Izbor se opravdava povoljnim odnosom opterećenja između zadnje i prednje osovine.

Problem upravljača je bio predmet posebnih studija u cilju da se postigne tip neutralnog upravljača, takav da ne zahteva nikakvo prilagođavanje od strane vozača. Iz tih istraživanja nastao je upravljac sa zupčanikom i zupčastom letvom. Kutija upravljača je pričvršćena za školjku preko elastičnih elemenata. Zupčasta letva je spojena sa točkovima sa dve spone montirane na zglobovima sa trajnim podmazivanjem. Minimalni prečnik okretanja je 9,5 m, a potrebna su 3,4 obrtaja točka upravljača za prelaz sa jednog maksimalnog zaokreta na drugi.

Na modelima Yugo 45 L i Yugo 55 L izvršena je izmena na prednjem i zadnjem vešanju tako da je automobil postao mekši i udobniji. Takođe je povećan razmak zadnjih točkova usled čega je vozilo postalo stabilnije. Kompletna unutrašnjost je bila urađena u braon ili sivim tonovima sa težnjom da se što više plastike zameni štofom i drugim tkaninama kako bi se putnici osećali prijatnije. Sva ova unapređenja su bila deo „Zastavinog“ pripremanja za ulazak na najveće svetsko tržište – američko.

Američki preduzetnik Malcom Bricklin, čovek koji je deceniju pre toga doveo Subaru u Ameriku, 1984. godine je počeo testiranje SAD tržišta po pitanju „Zastavinih“ vozila, sada pod brednom Yugo.

Zastava je do tada izvršila niz izmena na „Jugu“, među kojima su ugradnja većeg alternatora, pomeranje akumulatora kako bi se unapredila bezbednost pri bočnom sudaru, nova razvodna kapa sa vakumom, modifikovani karburator ... Posebnim procesom je poboljšana i zaštita karoserije od korozije.

Komforu i sigurnosti doprinosili su pokretna leptir-stakla na prednjim vratima, klizeća zadnja bočna stakla, grejanje zadnjeg stakla i prednja sedišta sa naslonima za glavu podesivim po visini.


Yugo se još uvek može videti na američkim ulicama i to u priličnom broju, dok je na Internetu moguće naći dosta foruma koji se bave razmenom iskustava i informacija kako bi se ovaj automobil održao u životu.


Popularan je i u Velikoj Britaniji.



Zastava 101 je 1981. godine stigla u Veliku Britaniju pod imenom Yugo 311 (motor od 1,1 litar, troja vrata), 313 (1,3 litar, troja vrata) i 513 (1.3 litra, petora vrata). Zastava 128 je počela da se uvozi 1984. kao Yugo 411 (1,1 litra) i Yugo 413 (1,3 litra).

Yugo 45 je 1983. takođe krenuo u Veliku Britaniju, a pratio ga je model 55 - 1986. su preimenovani u 45A i 55A, dok je ponudu naknadno upotpunio 65A GLX.


Zastava je 1986. proizvela 175.462, a 1987. tačno 213.286 komada. Planirano je da se iste godine modelu Yugo pridruži i Florida.

Naime, sredinom osamdesetih godina, grupa „Zastavinih“ inženjera je odlučila na napravi najbolji automobil do tada. Koristeći „Fijatove“ kapacitete i koristeći Fiat Tipo kao inspiraciju, stvorili su prostran automobil čistih linija sa koeficijentom otpora od 0.32.

Prve serijske Floride napustile su kragujevačke proizvodne linije 2. oktobra 1988. godine. Ime ovog modela je prihvaćeno u čast „Zastavinog“ uspeha u Americi, iako je na nekim tržištima u Evropi plasirana kao Sana.

Svetla budućnost se tada smešila „Zastavi“ i njenim kooperantima, kao što je Teleoptik, koji je mnogo investirao u razvoj novog modela. Krenule su i glasine da se priprema i sedan verzija.


Zastava je 1988. počela i proizvodnju „Fijatovog“ modela Uno po licenci, a ukupno je sklopljeno 2.620 komada do 1994. godine. Vrlo uspešna 1989. je bila i rekordna godina za „Zastavu“, pošto je iz kragujevačkih pogona izašlo ukupno 180.950 vozila. Dodatnih 42.614 automobila i 4.827 kamiona bilo je sklopljeno van fabrike. U ukupnom broju model Yugo učestvuje sa 118.237 jedinica, što je rekord samo po sebi - od toga 26.777 je izvezeno.

„Zastavina“ fabrika uvećava proizvodni kapacitet na 220.000 vozila, ukupno je zaposleno 53.357 radnika, a mrežu kooperanata čini 280 pogona u 130 gradova širom Jugoslavije.

Tačno tri i po miliona vozila je proizvedeno 20. septembra 1989. godine - proslavljen je jubilej.

Do 1990. automobilsko tržište Jugoslavije apsorbovalo je oko 160.000 automobila godišnje, što je pored uspešnog izvoza, nove „Floride“ i dobijanja nove tehnologije preko licenciranog Fiat Una trebalo da obezbedi fantastičan napredak. Međutim, 1991. godine počinju dobro poznati problemi.